Bio jedan čovek pa imao jedinca sina. Ovaj sin reče jedanput ocu:

Babo, šta ćemo raditi? Ja ovako ne mogu živeti; nego idem u svet da učim kakav zanat. Vidiš kako je danas: ko zna najmanje zanata, taj svaki bolje živi od svakog težaka.

Otac ga je dugo odvraćao govoreći mu da i u zanatu ima brige i truda, i kako bi ostavio oca sama! Ali kad se sin nikako ne dadne odgovoriti, najposle mu dopusti otac da ide i uči zanat. Onda se on digne u svet da traži zanata. Putujući tako udari na jednu vodu, i idući pokraj te vode srete se s jednim čovekom u zelenim haljinama, pa ga čovek zapita kuda ide, a on mu odgovori:

Idem u svet da tražim majstora kakvog da učim zanat.

Onda mu reče onaj čovek u zelenim haljinama:

Ja sam majstor, hodi k meni pa uči zanat kad ti tako srce ište.

Dete jedva dočeka i pođe s njim. Idući oni tako pokraj one vode, najedanput majstor skoči u vodu i stane plivati govoreći detetu:

Hajde za mnom skoči u vodu, i uči plivati.

Dete se stane odgovarati da ne sme, jer ga je strah da se ne utopi; a majstor mu odgovori:

Ne boj se ništa, nego skači.

Dete skoči u vodu i stane plivati s majstorom uporedo. Kad su bili nasred vode, uzme majstor dete za vrat pa s njim u vodu na dno. To je bio đavo. On odvede dete u svoje dvore i preda ga jednoj staroj babi da ga uči, pa se opet vrati na ovaj svet. Pošto se on vrati i baba ostane sama s detetom, onda mu stane govoriti:

Moj sinko, ti misliš da je ovaj čovek kakav majstor kao što su majstori na onom svetu. Nije on onaki majstor, nego je đavo. I mene je tako prevario i dovukao me amo s onog sveta, a i ja sam krštena duša. Nego poslušaj me što ću ti kazati. Ja ću tebe naučiti svemu njegovu zanatu, i on kadgod dođe, pitaće te jesi li što naučio, a ti mu svagda kaži da nisi ništa, ako si rad da ga se kurtališeš i da se opet vratiš na onaj svet.

Posle nekog vremena dođe đavo i zapita dete:

Šta si naučio?

A ono mu odgovori:

Nisam još ništa.

I tako prođu tri godine dana, i kad bi god majstor zapitao dete šta je naučilo, a ono mu je svagda odgovorilo da nije ništa. Najposle ga zapita đavo još jednom:

Jesi li štogod naučio?

A dete mu odgovori:

Nisam ništa, nego sam zaboravio i ono što sam pre znao.

Onda se đavo rasrdi, pa mu reče:

Kad ti dosad nisi ništa naučio, nećeš nikad ništa ni naučiti, nego idi bestraga kud te oči vode i noge nose.

Dete koje je već dobro đavolski zanat izučilo bilo odmah skoči na vodu i stane plivati ka kraju i isplivavši iziđe na breg i otide k ocu svome. Otac kako ga ugleda, daleko istrča preda nj govoreći:

Gde si, sine, za boga!

A sin mu odgovori:

Učio sam zanat.

Iza toga pređe neko vreme i dođe vašar u obližnjemu jednom selu. Tada sin reče ocu:

Babo, hajdemo na vašar.

Otac mu odgovori:

A s čim ćemo sinko, kad nemamo nigde ništa?

Ti za to nemaš brige, odgovori mu sin, i pođu na vašar.

Idući tako putem sin reče ocu:

Kad budemo blizu vašara, ja ću se stvoriti lep konj, što ga neće biti u celom vašaru. Sav vašar čudiće mu se. A moj će majstor doći da kupi konja, i što god zaceniš on će dati. Ali se nemoj šaliti da mu daš ular, nego kad novce primiš, odmah mi ular skini s glave pa udri njime o zemlju.

Kad dođu blizu vašara dete se pretvori u konja što ga nigde nema. Starac povede konja po vašaru, a sav se vašar sleže oko njega, pa se svi stadoše zgledati, jer niko ne sme ni da pita pošto je. Kad ali eto ti majstora: stvorio se Turčin pa zavio čalmu oko glave, a spustio haljine do zemlje. Kad dođe, a on reče:

Ja ću toga konja kupiti. Govori, starče, pošto je.

Što je god starac zaiskao, Turčin mu odmah izvadi gotove novce bez reči. Starac kad primi novce, skine s konja ular, pa njime o zemlju. U taj mah nestane i konja i kupca. Starac došavši kući s novcima, zateče i sina kod kuće. Kad posle nekog vremena dođe drugi vašar, opet sin reče ocu:

Hajdemo, babo, na vašar.

Otac mu već nije hteo ništa govoriti, nego odmah pođe s njim. Kad su bili blizu vašara, sin reče ocu:

Ja ću se sad stvoriti jedan trgovina: šatra puna robe što je na vašaru neće biti lepše i bogatije. Ni nju neće moći niko kupiti, a majstor će moj doći, i platiće što god zaceniš. Ali ne šali se, ne daji mu ključeve u ruke, nego kad novce primiš, udri ključevima o zemlju.

Tako i bude: kad se on stvori lepa trgovina, sav se vašar stane diviti. Ali eto ti majstora, opet se stvorio Turčin kao i pre, pa pita starca:

Pošto?

Koliko god je starac zacenio, toliko je Turčin odmah platio, a starac kad primi novce, udari ključevima o zemlju. U taj čas nestane i trgovine i kupca, nego od trgovine stvori se golub, a od Turčina se stvori kobac, pa poteraj goluba! Dok su se oni tako vijali ovamo onamo, careva kći bila izišla pred dvor pa ih gledala, a golub ujedanput strelimke devojci na ruku, pa joj se pretvori u prsten na ruci. Onda kobac padne na zemlju pa se stvori čovek, te otide k caru i ponudi mu se da ga primi u službu: služiće ga tri godine dana, a ništa na svetu ne ište, ni hrane, ni pića, ni odela, samo da mu car da onaj prsten s devojčine ruke. Car ga primi i obeća se da će mu dati. Tako je onaj služio, a devojka prsten nosila, i vrlo joj je bio mio, jer je danju bio prsten, a noću lep momak, pa je govorio:

Kad dođe vreme da me uzmu od tebe, ne daj me nikome u ruke, nego udri mnome o zemlju.

Kad se navrše tri godine dana, dođe car ka kćeri svojoj, pak je stane moliti da mu da prsten. Onda ona kao srditi baci prsten na zemlju; prsten prsne, a od njega se prospe sitna proja, i jedno zrno se otkotrlja pod carevu čizmu, a sluga se ujedanput stvori vrabac, pa na vrat na nos stane proju zobati, i kad sva zrna pozoblje, pođe da i ono poslednje ispod careve čizme kljune, ali od zrna ujedanput postane mačka pa vrapca za vrat!