Bio jednom jedan car pa imao tri sina. Jednom najstariji sin pođe u lov, pa kako izađe iz grada, skoči zec iza grma a on za njim, te ovamo te onamo dok uteče zecu u jednu rekavicu, a carev sin za njim, kad tamo, a to ne bio zec nego aždaja, pa dočeka careva sina te ga proždere. Kad posle toga prođe nekoliko dana a carev sin ne dolazi kući, stanu se čuditi šta bi to bilo da ga nema. Onda pođe srednji sin u lov, pa kako izađe iza grada, a zec skoči iza grma a carev sin za njim, te ovamo te onamo dok uteče zecu u onu rekavicu, a carev sin za njim, kad tamo, a to ne bio zec nego aždaja, pa ga dočeka te proždere. Kad posle toga prođe nekoliko dana a carevi sinovi ne dolaze natrag ni jedan, zabrine se sav dvor. Onda i treći sin pođe u lov, ne bi li i braću našao. Kako iziđe iz grada , opet skoči zec iza grma, a carev sin za njim, te ovamo te onamo dok uteče zec u onu rekavicu. A carev sin ne htede ići za njim, nego pođe tražiti druga lova govoreći u sebi: - ''Kad se vratim, naći ću ja tebe.'' Potom hodajući dugo po planini, ne nađe ništa, pa se onda vrati u onu rekavicu, kad tamo, ali u rekavici jedna baba. Carev sin joj nazove boga:

- Pomozi bog, bako!

A baba mu prihvati:

- Bog ti pomogao sinko!

Onda je zapita carev sin:

- Gde je, bako, moj zec?

A ona mu odgovori:

- Moj sinko, nije ono zec, nego je ono aždaja. Toliki svet pomori i zatomi.

Čujući to carev sin malo se zabrine, pa reče babi:

- Šta ćemo sad? Tu su valjda i moja dva brata propala.

Baba mu odgovori:

- Jesu bogme; ali nije fajde, nego, sinko, idi kući, dok nisi i ti za njima.

Onda joj on reče:

- Bako, znaš li šta je? Ja znam da si i ti rada da se oprostiš od te napasti.

A baba mu uteče u reč:

- O, moj sinko, kako ne bih! I mene je tako uhvatila, ali sad se nema kud.

Onda on nastavi:

- Slušaj dobro što ću ti kazati. Kad dođe aždaja, pitaj je kuda ide i gde je njezina snaga, pa sve ljubi ono mesto gde ti kaže da joj je snaga, kao od miline, dokle je iskušaš, pa ćeš mi posle kazati kad dođem.

Posle carev sin otide u dvor, a baba ostane u rekavici. Kad dođe aždaja, stane je baba pitati:

- Ta gde si zaboga? Kuda tako daleko ideš? Nikad nećeš da mi kažeš kuda ideš.

A aždaja joj odgovori:

- E, moja bako, daleko ja idem.

Onda joj se baba stane umiljavati:

- A zašto tako daleko ideš? Kaži mi gde je tvoja snaga. Ja da znam gde je tvoja snaga, ja ne znam šta bih radila od miline, sve bih ono mesto ljubila.

Na to se aždaja nasmeja pa joj reče:

- Onde je moja snaga u onom ognjištu.

Onda baba pritisne grliti i ljubiti ognjište, a aždaja kad to vidi udari u smeh pa joj reče:

- Luda ženo, nije tu moja snaga. Moja je snaga u onom drvetu pred kućom.

Onda baba opet pritisne grliti i ljubiti drvo, a aždaja opet u smeh pa joj reče:

- Prođi se, luda ženo, nije tu moja snaga.

Onda baba zapita:

- Da gde je?

A aždaja stane kazivati:

- Moja je snaga daleko, ne možeš ti tamo otići. Čak u drugome carstvu kod careva grada ima jedno jezero, u onom jezeru ima jedna aždaja, a u aždaji vepar, a u vepru zec, a u zecu golub, a u golubu vrabac, u onome vrapcu je moja snaga.

pa kako izađe iz grada, skoči zec iza grma a on za njim, te ovamo te onamo dok uteče zecu jednu rekavicu, a carev sin za njim, kad tamo, a to ne bio zec nego aždaja, pa dočeka careva sina te ga proždere.

Baba kad to čuje, reče aždaji:

- To je bogme daleko, to ja ne mogu ljubiti.

Sutradan kad aždaja otide iz rekavice, carev sin dođe k babi, pa mu baba kaže sve što je čula od aždaje. Onda on otide kući, pa se preruši: obuče pastirske haljine i uzme pastirski štap u ruke, te se načini pastir, pa pođe u svet. Idući tako od sela do sela i od grada do grada najposle dođe u drugo carstvo i u carev grad, pod kojim je u jezeru bila aždaja. Došavši u onaj grad stane raspitivati kome treba pastir. Građani mu kažu da treba caru. Onda on upravo k caru. Pošto ga prijave pusti ga car preda se pa ga zapita:

- Hoćeš li čuvati ovce?

A on odgovori:

- Hoću, svetla kruno!

Onda ga car primi i stane ga svetovati i učiti:

- Ima ovde jedno jezero, i pokraj jezera vrlo lepa paša, pa kako izjaviš ovce, one odmah idu onamo te se razvale oko jezera, ali koji god čobanin tamo otide, onaj se više ne vraća natrag: zato, sinko, kažem ti, ne daj ovcama na volju kud one hoće, nego drži kuda ti hoćeš.

Carev sin zahvali caru, pa se opravi i izjavi ovce, i uzme za sobom još dva hrta što mogu zeca u polju stići, i jednog sokola što može svaku ticu uhvatiti, i ponese gajde. Kako on izjavi ovce, odmah ih pusti k jezeru, a ovce kako dođu na jezero, odmah se razvale oko jezera, a carev sin metne sokola na jednu kladu a hrte i gajde pod kladu, pa zasuče gaće i rukave, te zagazi u jezero pa stane vikati:

- O, aždajo, o, aždajo! ta iziđi mi danas na mejdan da se ogledamo, ako žena nisi.

Aždaja se odzove:

- Sad ću, carev sine, sad.

Malo čas, eto ti aždaje, velika je, strašna je, gadna je. Kako aždaja iziđe, uhvati se s njim popojaske, pa se ponesi letnji dan do podne. A kad podne prigrije, onda reče aždaja:

- Ta pusti me, carev sine, da zamočim svoju pustu glavu u jezero, pa da te bacim u nebeske visine.

A carev joj sin odgovori:

- Bre, aždajo, ne kopaj trica; da je meni careva devojka da me poljubi u čelo, još bih te više bacio.

Aždaja se na to odmah otpusti od njega i otide u jezero. Kad bude pred veče, on se lepo umije i opravi, sokola metne na rame a hrte uza se a gajde pod pazuho pa krene ovce i pođe u grad svirajući u gajde. Kad dođe u grad sav se grad slegne kao na čudo gde on dođe a pre ni jedan čobanin nije mogao doći s onoga jezera.

Sutradan carev sin opravi se opet, i pođe s ovcama upravo k jezeru. A car pošalje za njim dva konjanika da idu kradom da vide šta on radi, te se oni popnu na jednu visoku planinu otkuda će dobro videti. A čoban kako dođe, metne hrte i gajde pod kladu onu, a sokola na nju, pa zasuče gaće i rukave te zagazi u jezero pa poviče:

- O, aždajo, o, aždajo! iziđi mi na mejdan da se još ogledamo, ako žena nisi.

Aždaja mu se odzove:

- Sad ću, carev sine, sad.

Malo čas, eto ti aždaje, velika je, strašna je, gadne je! pa se uhvate popojaske te se ponesi letnji dan do podne. A kad podne prigreje, onda reče aždaja:

- Ta pusti me, carev sine, da zamočim svoju pustu glavu u jezero, pa da te bacim u nebeske visine.

A carev joj sin odgovori:

- Bre, aždajo, ne kopaj trica; da je meni careva devojka da me poljubi u čelo, još bih te više bacio.

Aždaja se na to odmah otpusti od njega i otide u jezero. Kad bude pred noć, carev sin krene ovce kao i pre , pa kući svirajući u gajde. Kad uđe u grad, sav se grad uskoleba i stane se čuditi gde čobanin dolazi kući svako veče, što pre ni jedan nije mogao. Ona dva konjanika još su pre od careva sina bila došla u dvor i pripovedila caru sve po redu šta su čuli i videli. Sad kad car vide čobana gde se vrati kući, odmah dozove k sebi svoju kćer i kaže joj sve šta je i kako je, ''nego veli sutra da ideš s čobaninom na jezero, da ga poljubiš u čelo''.

Ona kad to čuje, brizne plakati i stane se moliti ocu:

- Nigde nikog nemaš do mene jedinu pa i za mene ne mariš da poginem.

Tada je otac uzme sloboditi i hrabriti:

- Ne boj se, kćeri moja, vidiš, mi promenismo tolike čobane, pa kojigod iziđe na jezero, ni jedan se ne vrati, a on evo dva dana kako se s aždajom bori, pa mu ništa ne naudi. Ja se uzdam u boga da on može tu aždaju svladati, samo idi sutra s njime eda bi nas oprostio te napasti što toliki svet pomori.

Kad ujutru beo dan osvanu, dan osvanu i sunce ogranu, usta čoban, usta i devojka, pa se staše opremati na jezero. Čobanin je veseo, veseliji nego igda, a devojka careva tužna, suze proliva pa je čoban teši:

- Gospođo seko, ja te molim nemoj plakati, samo učini što rečem kad bude vreme, ti pritrči i mene poljubi pa se ne boj.

Kad pođoše i kretoše ovce, čoban putem jednako veseo, svira u gajde veselo, a devojka ide pored njega pa jednako plače, a on kašto pusti dulac pa se okrene njojzi:

- Ne plači, zlato, ne boj se ništa.

Kad dođu na jezero, ovce se odmah razvale oko jezera, a carev sin metne sokola na kladu, a hrte i gajde poda nju, pa zasuče gaće i rukave pa zagazi u vodu i poviče:

- O, aždajo, o, aždajo! iziđi mi na mejdan da se još ogledamo, ako žena nisi.

Aždaja se odzove:

- Sad ću, carev sine, sad.

Malo čas, eto ti aždaje, velika je, strašna je, gadne je! Kako iziđe, uhvate se popojaske pa se ponesi letnji dan do podne. A kad podne prigreje, tada besedi aždaja:

- Ta pusti me, carev sine, da zamočim svoju pustu glavu u jezero, pa da te bacim u nebeske visine.

A carev joj sin odgovori:

- Bre, aždajo, ne kopaj trica; da je meni careva devojka da me poljubi u čelo, još bih te više bacio.

Kako on to reče, a careva devojka pritrči i poljubi ga u obraz, u oko i u čelo. Onda on mahne aždajom i baci je u nebeske visine, te aždaja kad padne na zemlju sva se na komade razbije, a kako se ona na komade razbije skoči iz nje divlji vepar, pa nagne begati, a carev sin vikne na čobanske pse:

- Drži! ne daj!

A psi skoče te za njim, pa ga stignu, i odmah ga rastrgnu, ali iz vepra skoči zec, pa nagne preko polja, a carev sin pusti hrte:

- Drži! ne daj!

A hrti za zecom te ga uhvate i odmah rastrgnu, ali iz zeca poleti golub, a carev sin pusti sokola te soko uhvati goluba i donese carevom sinu u ruke. Carev sin uzme goluba te ga raspori, a to u golubu vrabac, a on drž' vrapca. Kad uhvati vrapca reče mu:

- Sad da mi kažeš gde su moja braća?

A vrabac mu odgovori:

- Hoću, samo mi nemoj ništa učiniti. Odmah iza grada tvojega oca ima jedna rekavica, i u onoj rekavici imaju tri šibljike; podseci one tri šibljike pa udri njima po korenu; odmah će se otvoriti gvozdena vrata od velikog podruma, u onome podrumu ima toliko ljudi i starih i mladih, i bogatih i siromaha, i malih i velikih, i žena i devojaka da možeš naseliti čitavo carstvo; ondje su i tvoja braća.

Kad vrabac to sve iskaže, carev ga sin odmah za vrat udavi.

Car glavom bijaše izišao i popeo se na onu planinu otkuda su oni konjanici gledali čobana, te i on gledao sve što je bilo. Pošto čoban tako dođe glave aždaji, počne se i suton hvatati, i on se lepo umije, uzme sokola na rame a hrte uza se a gajde pod pazuho, pa svirajući krene ovce i pođe dvoru carevu, a devojka pored njega još u strahu. Kad dođu u grad, sav se grad slegne kao na čudo. Car koji je sve njegovo junaštvo gledao s planine, dozove ga preda se pa pu da svoju kćer, te smesta u crkvu pa ih venčaju i učine veselje za nedelju dana. Potom se carev sin kaže ko je i otkud je, a car se i sav grad još većma obraduje, pa pošto carev sin navali da ide svojoj kući, car mu dade mnoge pratioce i opravi ga na put.

Kad bude kod one rekavice, carev sin zaustavi sve pratioce pa uđe unutra te podseče one tri šibljike, i udari njima po korenu, a gvozdena se vrata odmah otvore, kad tamo a to u podrumu svet božiji. Onda carev sin zapovedi da svi izlaze jedan po jedan i da idu kud je kome drago, a on stane na vrata. Izlazeći tako jedan za drugim, eto ti i braće njegove; on se s njima zagrli i ižljubi. Kad već sav narod iziđe, zahvale mu se što ih je popuštao i izbavio i otidu svaki svojoj kući. A on sa svojom braćom i mladom otide kući svome ocu, i onde je živeo i carovao do svoga veka.