Kad su Turci u Sarajevu hćeli da načine najveću džamiju, svi se okupe pred džamijom, koja je već bila ograđena, da svaki potpiše koliko će koji novaca za novu džamiju dati; no jedan najzenđiliji Turčin nije bio još ni došao. Pošlju za njega jednoga od onih te su se bili okupili, i ovi, kad dođe pred kuću, nađe izmećara onoga zenđila Turčina u avliji đe plače. Upita ga ovi poslanik:

Što plačeš, bolan?

Bogme izbio me kmet čibukom, da se ne mogu s mjesta maći.

A zašto te izbio?

Kad mu pripalih čibuk, ne stavih mu ugalj nego ukresah usjeku, a on me viđe, pa mi reče: "Zašto trošiš usjeku, kad ima u mutvaku vatre?" Pa na mene skoči, te o meni oni čibuk slomi.

Pošto ovi poslanik ču, pomisli u sebi: "Kad ovi beg za jednu usjeku ovoliko čuda učini, kako će da dava novce za džamiju?" I tako se vrati i sve kaže Turcima. Jedan stari adžija reče mu:

Ajde, more, ti njega zovni, pa ćeš čuti šta će biti.

On se opet povrati, i dovede ga. Evo bega; svi mu se podignu i učine mjesto, pa mu kažu zašto su ga zvali. A on upita:

Koliko vi svi davate?

Bogme smo iskupili mi svi koji smo ovđe dvije hiljade dukata.

E dobro, a ja sam toliko davam.