Bio neki vrlo siromašan čovjek, te ne mogaše drukčije živjeti nego najposlije morade hamaliti samo da zasluži koru hljeba, pa da se prehrani. Hamaleći tako nekoliko vremena, čuje on da u Stambolu ima mnogo posla, te da se može prilično novca zaslužiti, stoga se on najposlije odluči te pođe u Stambol. Kad je tamo došao, počne hamaliti što je više mogao. Pošto je u tom njegovom poslu bilo mnogo zasluge, zasluži on kroz kratko vrijeme sto dukata, pa reče: ''Kod nas se može sa sto dukata vrlo dobro u dućanu raditi, pa zašto bih ja ovaj teret podnosio, kad mogu sad lakše živjeti. Samo ću još da zaslužim trošak za puta, a ove ću novce dati kakvom poštenom čovjeku neka mi kod sebe ostavi, dok pođem kući''.

Tražeći on kome bi novce na ostavu dao, vidi nekog starog u veoma bogatoj trgovini hadžiju, te pomisli: ''Ovdje će mi sigurno mjesto biti da ih ostavim'', pa najposlije na to smisli i u magazu hadžinu uniđe. Kad je u magazu došao, hadžija ga zapita:

Šta ćeš?

On mu onda odgovori da ga moli neka mu ovih sto dukata na sačuvanje kod sebe ostavi, dok kući pođe, ''koje sam veli sa teškom mukom zaslužio, pa što bude pravo daću ti za čuvanje''.

Hadžija na to pristane drage volje i reče da neće ništa za čuvanje naplatiti, a još mu i to reče da on ima i od drugijeh ljudi novaca na ostavi. Hamal izvadi dukate pa dade hadžiji, i ode da zaslužuje putni trošak. Radio je hamal po Stambolu, te pošto prođe nekoliko dana vidi da je zaslužio i više novaca nego što mu treba za putnoga troška, stoga ode hadžiji da zaište ostavljene dukate, te kad je tamo došao nazove hadžiji selam i zaište onih sto dukata. Kad hadžija to čuje, počne ga psovati veleći:

Kakve si ti dukate meni dao? i najposle ga iz magaze istjera.

Hamal onako tužan ode pa stane zamišljen na nekom ćošetu, đe ga vidi neka hanuma sa pendžera te pošlje sluškinju po njega. Sluškinja dođe k njemu i kaže mu da ga zove hanuma. On kad je sasluša, pomisli da će joj nešto nositi i pođe za njom. Kad je tamo došao, reče mu hanuma:

Čovječe, vidim da si nešto tužan, pa sam te zovnula da te pitam šta ti je.

On joj odgovori:

Prođi me se, ženska glavo, kad mi pomoći ne možeš!

Ona mu opet reče:

Možda bih ti mogla i pomoći, samo mi reci šta ti je.

On joj onda sve po redu iskaže, kako je najprije u Stambol došao, kako je hadžiji dukate dao, i tako dalje.

Ona kad to čuje, reče mu:

To je vrlo lako, ja od prilike znam koji je to hadžija, nego me pričekaj dok se ja obučem, pa ćeš preda mnom ići, te kad ugledaš magazu prstom ćeš mi je pokazati, pa ću ja onda unutra otići, a ti ćeš malo pričekati, te onda uniđi i zaišti svoje dukate pa će ti ih hadžija odmah dati.

Kad se hanuma obukla, pođe on pred njom. Kad je magazu vidio pokaže je prstom, pa ostane iza nje. Ona kad dođe u magazu nazove hadžiji selam, a hadžija joj odgovori:

Alejkim selam!

Donese joj stolicu, pa reče:

Bujrum, hanuma, sjedi!

Pošto je ona malko posjedela i odmorila se, zapita je hadžija što joj treba, a ona mu odgovori:

Ja sam došla da te nešto zamolim, ali da mi obećaš da nećeš nikome ništa kazivati o našem razgovoru.

On joj onda obeća da neće nikome ništa kazivati nego da će joj drage volje učiniti ljubav što će ga moliti, samo ako bi mogao. Ona mu onda počne govoriti:

Ja sam bila udata za jednim muširom, pa mi je čovjek umro, a iza njega je ostalo mnogo nakita i novaca, tako da ima vrijednosti oko četiri do pet hiljada dukata. Ja sam došla da te zamolim da mi te stvari ostaviš samo dok prepis bude, jer ima mnogo miraščija, pa da ne uniđu u dijel, i što bude pravo za čuvarinu, to ću ti dati kad po stvari dođem.

Hadžija kad to čuje jedva dočeka i reče da će joj tu ljubav drage volje učiniti, i da joj neće ništa čuvarine uzeti. U to isto vrijeme dođe i onaj hamal, pa zaište od hadžije da mu da one novce, a hadžija odgovori:

Hoću, sinak, a koliko ono ostavi?

Hamal odgovori:

Sto dukata!

A hadžija brzo otvori sanduk pa hamalu izbroji sto dukata. Hamal kad dobije u šaku dukate zapita hadžiju:

Koliko ću ti dati čuvarine?

A on mu odgovori da neće ništa, i tako hamal ode sa sto dukata iz magaze, a ona mu hanuma onda reče da će mu stvari po sluškinji poslati, pa ode. Hadžija sad ostane veseo čekajući kad će cura one stvari donijeti. Ali mu bude uzalud, jer niti bi cure niti stvari. A kad prođe podne i ićindija blizu primače, sjeti se hadžija da je prevaren te počne odmah za onih sto dukata tužiti, veleći:

Đe ja gotovih sto dukata pustih iz ruka, lakomeći se na više!

Uzmučen sa dukatima, najposlije i magazu od muke još u ićindiju zatvori, što nije nikad prije, pa mjesto da ide u džamiju klanjati, ode odmah onaki ljutit kući. Kad je kući došao, počne po kući hodati i stvarima lupati, a žena kad ga onakog vidi, zapita ga:

Šta ti je, zašto si tako ljut?

On njoj onda sve po redu ispriča, kaže joj za ženu, hamala i dukate. Ona kad ga čuje, reče mu:

To je vrlo lako, , samo ako mi obećaš da mi neš ništa zamjeriti, pak ću ti ja od hamala sjutra dukate povratiti.

On joj se obeća da joj neće ništa zamjeriti, samo neka mu dukate povrati. Kad ujutru svanulo, pođe ona za hadžijom u čaršiju, pa kad on vidi hamala, pokaže joj ga prstom, pak se u kraj pribije, a ona onda kao bez duše poleti k njemu pa mu se o vratu objesi, vičući:

Ovo je moj čovjek, pa ima već dvije godine kako je pobjegao, a mene sa dva sina ostavio bez iđe išta.

Kad on to čuje, dođe izvan sebe, veleći:

Otkuda meni žena i djeca kad se nijesam nikad ni ženio.

Ona onda počne nanovo vikati i grditi ga, veleći:

Kad me nećeš da besleišeš, a ti hajde sa mnom pred kadiju, pa me pusti.

On joj na to odgovori:

Nijesam ja tvoj čovjek niti te mogu pustiti, možda si se upoznala!

Ona opet poviče:

Ti si moj čovjek, tebe ja tražim ima toliko vremena.

Na tu viku dotrče zaptije, svežu ga, pa pred kadiju odvedu. Kad su pred kadiju došli, zapita kadija hanumu šta hoće od njega. Ona odgovori:

Dragi efendija, neka mene i djecu besleiše ili neka me pusti.

Kadija ga zapita hoće li je pustiti, a on, pošto se ne mogaše opravdati da nije njegova žena, najposlije reče da hoće. Kadija im na to presudi da joj mora on dati sto dukata nićaha. On se počne izgovarati da on dukata nema, ali mu ništa ne pomaže. Pošto bijaše dukate kod one hanume ostavio, zato morade moliti kadiju da ga pusti da dukate donese. Kadija mu dopusti i pošlje ga sa zaptijom da donese. Kad jedošao onoj hanumi, zapita ga ona šta mu je opet te je neveseo, a on joj počne sve po redu pričati za ženu i djecu, pa da je došao da dukate dade te da je pusti. Hanuma kad to čuje reče mu:

To je hadžijina žena, to je sasvim dobro za te, već evo ti sto dukata te joj nićah plati, a na djecu neka ti kadija hućum muraselu dade da su tvoja, pa ih onda dovedi k meni.

On tako i učini: odnese sto dukata, plati nićah, a od kadije uzme potvrdu i djecu, pa ih uzme i hanumi povede, a hadžinicca počne vikati da joj djecu ne uzima, i da ih ne da, ali kadija njemu reče da ih slobodno vodi. Kad ih hanumi odvede, dade im hanuma da jedu, a njemu reče da dođe sjutra pa će mu ih dati da ih odvede i telalu preda da ih prodaje. Hadžinica kad je kući došla, dotrči hadžija pa je zapita:

Jesi li izbavila dukate?

Ona mu odgovori:

Evo dukati, ali djeca odoše!

Kad hadžija to čuje veoma se sneveseli, ali nije mogao ništa učiniti.

Kad hamal vidi da je vrijeme u hanume ići, spremi se i ode. Pošto je u hanume došao, reče mu hanuma:

Evo ti ova djeca, pa ih vodi u čaršiju i podaj telalu, pa neka ih viče sto dukata, a ja ću tamo doći pa se nadmjetati s hadžijom, a kad bude vrijeme da se teslime, ja ću ti kazati.

Hamal uzme djecu pa ih odvede u čaršiju i preda telalu, kazavši mu da viče sto dukata. Telal uzme djecu, počne ih po Stambolu vodati i prodavati, vičući sto dukata. Vičući tako naiđe ispred hadžijine magaze, a kad hadžija spazi djecu, istrči i reče:

Evo još jedan!

Na to se telal povrati natrag, vičući:

Sto i jedan dukat!

Tek kad to tako do hanume dođe poviče ona:

Ko se to šali sa tom djecom? Evo pet stotina dukata!

Telal poviče sad nanovo pet stotina dukata, pa kad dođe pred hadžijinu magazu i vikne, hadžija reče:

Evo još jedan!

Telal počne vikati:

Pet stotina i jedan dukat!

I dođe opet do hanume, viknuvši cijenu, a hanuma telalu reče:

Hiljadu dukata!

Telal vičući hiljadu dukata dođe pred hadžijinu magazu, a kad čuje hadžija primetne opet dukat. Telal se povrati vičući:

Hiljadu i jedan dukat ovo dvoje djece!

A hanuma čujući opet samo jedan dukat većka poviče:

Hiljadu i pet stotina dukata.

Telal sad počne opet novu cijenu vikati, te dođe glas i do hadžije, a on opet samo dukat nametnu. Telal počne vikati:

Hiljadu pet stotina i jedan dukat!

A kad je do hanume došao ona opet reče:

Ko se tojoš sa tom djecom šali? Evo dvije hiljade dukata!

Telal ode i novu cijenu oglasi, a kad hadžija to čuje začudi se i reče:

Dokle će to više trajati?

Pa ne mogavši djecu pustiti, nametne još dukat. Telal se opet povrati vičući novu cijenu, i dođe do hanume, a ona zaviče:

Dvije hiljade i pet stotina dukata!

Telal nanovo poviče cijenu, i kad je do hadžije došao opet sa višom cijenom to hadžiju vrlo porazi, ali opet ne mogavši svoju djecu pustiti, nametne još dukat. Hanuma onda dozove hamala i reče mu neka djecu preteslimi, jer je više dosta nametati se. Hamal na to telalu reče neka ih teslimi što ovaj odmah i učini. Telal ode hadžiji i djecu mu onu preda, a primi dvije hiljade i pet stotina i jedan dukat, koje odmah hamalu odnese i preda. Hamal kad novce primi, odnese sve hanumi pa metne preda nju i reče:

Evo ti svi novci, pa mi daj od njih samo sto dukata, a ostalo uzmi sve sebi.

Hanuma kad čuje šta govori, začudi se, pa mu reče:

To je sve tvoje, ja neću ništa uzeti, nego uzmi novce i odmah iz Stambola odlazi, jer neš ni glave iznijeti.

Hamal joj se na to toplo zahvali i ode odmah kući, đe je živio srećno i zadovoljno do svoga vijeka.