Univerzal - kese za sve tipove usisivača


Pretražite najveću bazu oglasa, aukcija, licitacija... Limundo aukcije

 

Neograničeni hosting paketi

trigon

Kućna dostava hrane

Izvor nije pronađen

Nema većeg vraga nad vojnika

Nekakav vojnik služio dugo vremena u vojništvu, nijesu ga starješine ništa avancirale; a obrst je bio uzrok svemu tome. Jednoga dana zamoli vojnik svoga kapetana da ga pušta u lov u planinu, što mu ovaj i povolji. Vojnik se uputi kroz planinu i nekako zaluta, da ne mog nikako naći pravoga puta kojim bi se povratio kući. Tog istog dana lovio je i sam car sa svojim društvom po istoj planini, te i on, izgubivši društvo, zaluta i srete se s vojnikom. (Car je bio u lovačkim haljinama.) Na to će car njemu:

Okle ti ovđe, vojniče?

Bio sam u lovu, pa sam zalut'o, a dopusta nemam nego samo za danas odgovori vojnik.

Na to će car:

I ja sam, brate moj, isto k'o i ti bio u lovu, pa zalut'o; nego šta ćemo večeras od svoga života? Ako ovđe zanoćimo, neće ni jedan živ osvanuti poklaće nas zvjerke.

Ne potraja dugo vremena, ugledaju kuću na vr'u jednoga brežuljka i upute joj se. Kad uđoše u kuću, tu nađoše jednu staru ženu, koja im reče:

Ovo je 'ajdučka kuća, nego odma bjež'te odovle, a kad dođu 'ajduci, ako vas ovđe zateku, nećete nijedan žive glave iznijeti, pa mi vas je žao da poginete.

Na to će vojnik njoj:

Bako moja, noćas nemamo kuđ kamo, no da ostanemo ovđe ili da nas pokolju zvjerke; pa mi je veli opet milije da me i 'ajduci posijeku, negoli da me potežu zvjerke kroz planinu. Daj ti nama veli štogođ da mi večeramo, pa nas prikrij đegođ do šjutra, a mi ćemo ti za to dobro platiti.

Baka pristade, dade im večeru i povede ih u podrum, đe je stajalo 'ajdučko meso, vino, rakija i drugo. U neka doba noći eto ti trijes' 'ajduka sa svojim bogatim plijenom pjevaju, pucaju iz pušaka, vesele se e su dobro šćarili. Posjedaše oko ognja i baka im iznese večeru. Pošto večeraše, reći će arambaša:

Kad smo danas ovako šićarili, donesite jedan od vas ona dva lanjska pršuta odozdo iz podruma.

Car i vojnik šćućurili se dušu u se, pa ćute. Skoči jedno momče:

Idem veli ja donijeti! i ode u podrum.

Kad je uš'o u podrum, vojnik brž' bolje potegnu sablju i posiječe ga, te baci u jednu ćošu. 'Ajduci čekaju, čekaju al nema 'ajduka ni od njega traga. Pođe drugi 'ajduk, vojnik posiječe i njega. Kad viđe car šta radi vojnik od 'ajduka, počne se od stra tresti i jaukati; na to će vojnik njega šakom u glavu:

Šut, ne viči! I tebe ću onako, ako nećeš mučati.

Car se ušuće. Eto ti i trećega 'ajduka, vojnik posiječe i njega; eto četvrtoga, petoga, šestoga i tako dalje vojnik je svijeh radom isjek'o do dva'est i devet. Dodija se arambaši čekajući, pa poviče sam sobom: Kuđ su se đeli oni vragovi?! Idem ja da viđu šta rade u podrumu ... Čuvši ovo vojnik otpaše sa sebe kaiš i priđe bliže vratima; kad eto ti arambaše. Vojnik ga brže bolje sputi kaišam, pa zavika na staru da mu donese zublju. Kad stara donese zublju, arambaša viđe svoje 'ajduke đe leže mrtvi na jednoj gomili, te stane moliti vojnika da mu se smiluje da mu oprosti život. Na to će vojnik:

Oprostiću ti, samo mi potanko ispričaj đe ste što plijenili.

Arambaša poče po redu: ovo smo oteli onđe, ovo onđe, i tako dalje. Kad ga vojnik sasluša, reče mu:

E kad si toliko zla počinio, sad i ti lezi onđe kod njih! pa zamanu sabljom te posiječe i njega.

Tako su obojica bez stra tu prenoćili. Ujutru reku staroj da uzme blaga koliko više može i da ide svojoj kući, što stara jedva dočeka. Zatim oni zažegu 'ajdučke dvore govoreći:

Neka gori đavolja muka! i krenu se na put.

Kad dođoše blizu grada, reče vojnik svome drugu:

Ja ne smijem u grad, jer nijesam im'o dopusta nego do sinoć, pa će me kazniti, nego ti meni denesi ovđe malo 'ljeba i rakije, a za drugo kako mi bog da; samo te molim da me ne prokažeš nikome.

Car mu obeća da će mu sve to donijeti i da ga neće nikome prokazati, pa se odvoji od njega i uputi se put grada. Čim stiže car u dvor, zapovjedi mlađemu da pošalju po toga i toga vojnika i da mu ga dovedu u dvor. Ovi brže bolje pođu po vojnika i dovedu ga pred cara, koji se bijaše preobukao u carske 'aljine.

Đe si ti bio juče, a? zapita ga car srdito. Ako kažeš istinu, oprostiću ti, slažeš li me, posijeći ću te.

Vojnik mu počne pričati sve onako kako se što događalo... Ma se veli kajem što ne posjekoh i onoga što je sa mnom bio, pa me ne bi izd'o da sad ovđe poginem, majku mu njegovu!

A bi li ti pozn'o onoga što je s tobom bio? zapita ga car.

Bi', samo da ga viđu odgovori vojnik.

Dobro, ja ću sad poslati po nj reče car i ode u svoju sobu te obuče lovačko ođelo vr' carskoga i vrati se vojniku, đe bijaše još mnogo ostale gospode. Dokle se car njima bližio, jedan će iz društva zapitati vojnika, pokazujući mu rukom na cara:

Je li ono oni čoek što je s tobom bio u lovu?

A jest, majku mu njegovu! reče vojnik i nastavi ijetko put cara: Zašto ti bezakoniče, izdade mene i vjeru i na amanet, a?

Na to se car nasmija, svuče sa sebe lovačke 'aljine i pokaže mu se.

Oprosti, svijetla kruno! Da sam znao ko je sa mnom, ne bi se onako ponaš'o reče vojnik i pade preda nj na koljena.

Car ga pokuca po ramenu i reče mu:

Kad te starješine nijesu ništa avancirale, ja ću te avancirati. Zatim ga proglasi prvim ministrom.

Tako je vojnik ministrov'o dvije tri godine; i jednoga dana reći će caru ovako:

Svijetla kruno, ja neću više ovoga gospo'stva; ja volim opet biti prost vojnik, pa imati svoju slobodu, negoli ovako živjeti. Daj ti meni moju slobodu, torbu 'ljeba, bukliju rakije i jednu sviralu, pa ću ja bez brige svijet obilaziti i svireći dobivati kako ću moći lijepo preživjeti.

U prve ga je car pregovar'o da ostane govoreći mu:

O'đe ti je lijepo, ne fali ti ništa, pa zašto bi kuđ kamo tumar'o? i tako dalje.

Ali vojnik osta pri svojoj: tako ili nikako! Kad car viđe da ga ne može odvratiti od namjere, dade mu što je tražio i otpušta ga od službe. Ko je bio srećniji i veseliji od vojnika! Nije u vojničkoj službi, da mu svaki čas zapovjedaju: učini to, učini ovo; a nije ni ministar, da ga svaki čas zadirkivaju sad ovi sad oni poslovi; niko srećniji od njega, sam sebi gospodar. Išao je od kuće do kuće, od grada do grada i svirio, te time zarađiv'o sebi 'ljeb i rakiju (a drugoga ničega nije ni okuš'o). Idući tako dođe u jedan grad, pred jedan veliki dvor nekog gospodina, koji je isti poklanj'o onome te u nj prenoći. Mnogi je pokušav'o tu sreću, ali uzalud: više ga nije bili ni živa ni mrtva. Čuje za ovo naš vojnik, te reče gospodaru od dvora da će on u nj prenoćiti ali bez ikakva oružja, samo da mu napuni torbu 'ljebom i bukliju rakijom. Gospodar mu dade sve što je pit'o, i vojnik se zatvori u dvor. Ponajprije se napije dobro i založi 'ljebom, stavi bukliju preda se i poče svirjeti. Kad eto čuda iznenada: oko ponoći dolazi čoek, runjav, crn, čapas', rogat i tako dalje. Vojnik se nije ni najmanje uplašio, nego ga slobodno, bez ikakva stra gleda i sviri. Nepoznati stane oko njega skakutati, vikati i koješta raditi ne bi li ga time prestravio; vojnik ni abera, no samo sviri, đekad pijucne i srdito ispod očiju pogleda nepoznatoga. Najpošlje nepoznati dođe preda nj i reče mu:

Ko si ti? Šta radiš o'đe?

Ovaj mu oštro odgovori:

Evo šjedim na svome, a što imaš posla?

Pa zar se ti ne bojiš mene? zapita ga nepoznati.

Vaistinu ne ja, odgovori vojnik a šta ću te se bojati, nijesam ti kriv, nijesam dužan, a nijesi bolji od mene...

A šta to piješ?

Evo, rakije; 'oćeš li ti malo? reče vojnik i pruži mu bukliju s rakijom, te se i nepoznati sit napi.

A šta to držiš u ruci? zapita ga za sviralu.

Evo svirala, zar si ćorav! osiječe se vojnik.

Daj meni i ja ću svirjeti reče nepoznati.

Vojnik mu pruži sviralu, ali ovaj ne može ni da zapne, jer mu bija'u prsti krivi. Tad će mu vojnik reći:

Ti ne možeš da sviriš, jer su ti krivi prsti; valjalo bi prste malo ispraviti, pa bi onda mog'o isto k'o i ja.

Kako bi' ih ispravio? upade nepoznati.

Evo kako: sastaviš dlan s dlanom i staviš o'đe u ove menđele, a ja zavijam, zavijam sve dotle dokle ti rečeš ''dosta'' i gotov pos'o.

Dobro, kad je tako reče ovaj, pa sastavi dlan s dlanom i stavi đe mu vojnik pokaza. Vojnik počne polagašno i polagašno zavijati, a kad ovoga malo zabolje, zavika:

Dosta!

Tad vojnik brže bolje zavi koliko je jače mog'o. Ovaj se poče trzati, kriviti i uvijati od bola, ali za vajdu: vojnik ne pušta lako!

Sad ćeš mi za sve svoje vragove platiti! reče vojnik; ali ako ćeš mi zadat' riječ da više nećeš o'đe nikad doći, ni ti ni niko tvoj, puštaću te. Ovaj pristade, i vojnik ga pušta zdrava i vesela.

Zatim vojnik uzme bukliju i napije se, založi zalogaj 'ljeba i otpočne ponovo da sviri. Kad je svanulo, pošlje gospodar od dvora svoje sluge da vide ima li ikakva traga od vojnika. Kad sluge otvore dvor, čudom se začude videći vojnika đe bezbrižno pijucka i sviri. Zatim se povrate gospodaru i kažu mu sve što je i kako je. Gospodar ne moga povjerovati, nego ode glavom sa svojim slugama da se i sam uvjeri je li istina što mu sluge ispričaše. Kad viđe vojnika živa, prenerazi se od čuda, govoreći:

Zar si, bolan, živ?

A da šta mi je bilo? odgovori vojnik.

Je li ti ko dolazio noćas? zapita ga opet gospodar.

Pa šta ja marim što je ko dolazio! odgovori vojnik i sve mu potanko ispriča šta se zbilo.

Eto ti dvor, od danas neka je tvoj, i srećan ti bio! reče mu gospodar i ode svojim poslom.

Vojnik je tu živio pet šest dana, pa mu se i tu življenje dodija, te šesti dan zamoli svog gospodara da mu napuni bukliju rakijom i torbu 'ljebom, a on će veli njemu pokloniti njegov dvorac, jer mu je veli dodijalo tako življenje. Gospodar ga odvraćaše, ali uzalud: vojnik neće da ostane ni živ ni mrtav. Videći gospodar da ga je nemoguće odvratiti od namjere, napuni mu torbu 'ljebom i bukliju rakijom, te vojnik otputova veseo iz toga grada, pijući i svireći. Idući tako kroz jednu planinu, nestane mu 'ljeba i rakije, a ogladnio k'o pas, a kuće niđe ni za lijeka. Najedanput ugleda više sebe mačku đe čuči na jednoj bukvi, pa, da bi dao volju za nevolju, skine kapu s glave i poviče:

Pomoz bog, šjora-mace!

Zdravo bio putniče! odgovori mačka.

Vojnik se začudi mačjem govoru, pa joj reče:

Koji vrag tebe nauči ljudskom govoru?

E, naučih se odgovori mačka... Nego okle ti sad vojniče, ovuda?

Na to joj vojnik ispriča kako mu je nestalo 'ljeba i rakije: nego će veli skapati od gladi, ako ga ona ne naputi na kakvu kuću.

A bi li ti služio? zapita ga mačka.

Bi', zašto ne bi', odgovori vojnik samo ako ima dosta 'ljeba i rakije.

'Ajde sa mnom, odgovori mačka toga će ti biti koliko gođ oćeš; a ni truda nećeš imati velika: ložićeš mi vatru pod tri kotla; ali da se nijesi usudio pogledati šta se u njima vari, znaš?

O, neću, ne boj se odgovori vojnik i uputiše se.

Mačka se uputi prva, a vojnik za njom. Ajd, ajd, ajd, dok dođoše na jednu jamu, te uđoše unutra. Kad šta ćeš da vidiš! puk'o pusti prostor ispod zemlje, da ga nije kadro čoečje oko pregledati. Idući tako dođoše do jedne male kućice, u kojoj bija'u namještena tri velika kotla, i uđoše unutra. Pod jednim kotlom bijaše malo žeravi, pod drugim više, a pod trećim najviše.

Vidiš li, reče mačka vojniku pod ova tri kotla valja da ložiš; pod onaj što je poda nj malo žeravi, pomalo loži; pod onaj što je više, malo više; a pod onaj treći, što je najviše, najviše treba da ložiš... Jesi li razumio?... Ali da se nijesi usudio, za živu glavu, pogledati šta se u njima vari, jer ćeš odma' umrijeti!

Nemaj brige! odgovori vojnik.

Mačka iziđe napolje, a vojnik prije nego što je poč'o ložiti brže-bolje priđe kotlu pod kojim bijaše najmanje žeravi i otklopi ga govoreći:

Zar da budem toliko lud da ne vidim šta se u njima vari!

Kad šta ćeš da vidiš! zgurio se pop u kotlu, pa čuči.

O, gospodin popo, reče vojnik a okle ti o'đe?

Nemoj, moj sinko, poda me ložiti! Stane ga moliti pop.

O-o-o, ne boj se, neće ti bit' zima! odgovori vojnik i otklopi koto pod kojim bijaše malo više žeravi. Kad u njemu: vari se onaj isti obrst što ga nije šćio avancirati.

O, gospodin obrste, jeste li vi to? zapita ga vojnik podrugljivo.

Jesam moj sinko, nego nemoj ti ložiti pod tvog obrsta! moljaše ga ovaj.

Kad nijeste šćeli vi mene avancirati, ja ću vas! reče vojnik i naloži poda nj cio naramak drva.

Zatim otklopi treći koto, pod kojim bijaše najviše žeravi. Kad u trećem kotlu: vare se dva prosta vojnika.

Jadni moji vojnici! reče ovaj i odgurnu svu žerav ispod nji', pa prigrnu pod obrsta.

U to dođe i mačka spolja, pa kad viđe da nema žeravi pod onim kotlom što mu je rekla da poda nj najviše loži, sjeti se da je ovaj gledo šta se u kotlima vari te će mu reći:

Jesam li ti rekla da ne gledaš šta se u kotlima vari, a ti si gledao, je li? Čekaj, sad ću ja tebi kazati! Zatim izađe napolje.

U jedno doba eto ti trideset vragova, pred kojima bijaše starješina onaj isti što ga je bio vojnik u onome dvoru zamenđelio, pa kad ovaj viđe vojnika, stade ga vika:

Bjež', društvo! Ovaj ima menđele; ovaj je jači od svije nas!

I vragovi se razbjegnu kuđ kamo. Zatim dozovu mačku i reku joj da kakogođ na lijepe pregovori vojnika da im iziđe iz kuće. Na to će mačka oko vojnika na slasne, na masne; ali kad viđe da mu ne može ništa, počne ga prepadati, govoreći da će doći više od sto vragova, te da će ga ponijeti u bezdanu jamu.

Ne bojim se ja, mace moja, tije tvojije vragova! reče vojnik a ako ćeš mi napuniti bukliju rakiju i torbu 'ljebom, i ako ćeš me povesti na mjesto đe si me i našla, povoljiću ti.

Mačka to jedva i dočeka. Napuni mu bukliju rakijom i torbu 'ljebom, pa ga povede na mjesto okle ga je privatila i tu ga ostavi.

Više mu ne znam strva ni java, smrti ni života.