Pošao sveti Sava preko jedne planine pa srete đavola. Kad ga đavo ugleda, uplaši se i šćedne da pobjegne, ali ne mogne, pa se sada sretnu na putu. Sveti Sava rekne đavolu:

Pomozi bog!

A ovaj odgovori:

Nije ti za tim stalo.

Kako si? reče sveti Sava; a đavo mu odgovori:

Šta je tebi briga kako sam?

Kuda hoćeš? upita ga sveti Sava; a ovaj odgovori:

Ni za tim ti nije stalo.

Šta bi radio? reče sveti Sava; a ovaj mu odgovori:

Radio bih baštovanluk, kad bih imao mršave zemlje i takvog ortaka.

Onda sveti Sava kaže đavolu:

Čuješ, pobratime, baš ako hoćeš da radiš baštovanluk, evo sam ti ja ortak, no da se dogovorimo kako ćemo i šta najprije raditi i sijati i ko će sjeme nabavljati.

A đavo mu odgovori:

Vala, ako me i mrzi s tobom raditi i opet ti se pokoriti neću, ali samo hoću da načinim ugovor pa da otpočnemo raditi.

Sad se dogovore da posade najprije mrki luk; ovo i učine. Kad luk počne rasti, došao bi đavo pa gledao kako su lijepa i dobra pera u luka, a ne gledaše šta je u zemlji. Kad luk u najvećoj snazi bude, onda sveti Sava pozove đavola, te dođoše.

E, reče sad sveti Sava đavolu pola je moje a pola tvoje, pa biraj sam koju voliš.

Videći đavo silna pera u luka prevari se i uzme ono što je na zemlji, a sveti Sava uzme ono što je u zemlji. Kada luk stane zreti, dolazaše đavo počesto da ga obiđe, ali mu ne bijaše milo kad vidi da pera trunu i suše se. Luk sazri, pera sva uvenu, a sveti Sava povadi luk i odnese ga. Ovo đavola vrlo ožalosti pa se riješi te jošt jedan ugovor sa svetijem Savom učini, pa posiju i posade kupus, pa đavo reče:

Ja ću ono što je u zemlji, a ti ono što je na zemlji, i tako bude.

Kupus, moj brate, posade i ovaj rastijaše više i razvijaše svoj list, dok se i glavice ukažu. Videći ovo đavo mišljaše: ''Kad je ovolika čvonta na zemlji, to kolika mora biti u zemlji!'' pa se vrlo radovaše. Kad u jesen bude, sveti Sava dođe te kupus posiječe, a đavolu ostavi korenje. Malo za tijem evo ti i đavola! Tu su gajde, tu su svirale, huka, buka, pjesma i arata velika. Pa čim jedan koren izvadi i vidi da nema ništa, premogne se od muke pa onda umoli svetoga Savu te jošt jedan ugovor načine, da posiju krompire, pa onda što je u zemlji to neka bude svetoga Save, a što je na zemlji to da njemu ostane. Ovako i učine. Posiju krompire. Krompiri izniknu, ukaže se najprije cimina, pa onda cvijet a za ovijem bobe. Videći ovo đavo stane se smijati i svetom Savi prkositi. No kad bude u jesen, onda cimina opadne i istrune, a sveti Sava povadi krompire pa u trap. Nadimaše se đavo da pukne od zla videći ovako sebe prevarena, kajaše se što je sa popom imao posla, pa opet umoli svetoga Savu te posiju šenicu i ugovore: što je na zemlji neka bude svetoga Save, a što je u zemlji to da bude đavolu. Kad šenica poraste i uklasa, a đavo dođe nad ogradu pa gledaše koliko je izrasla, i govoraše: ''Iz malog zrna naraste ovolika stabljika!'' Kad bude u jesen, onda sveti Sava pozove žeteoce, te šenicu požnje, a đavolu strn. Sad đavo stane plakati pa od ljutine reče:

Vala, pope, baš hoću s tobom da posadim vinograd, pa šta bude, i ako me još i ovđe prevariš, onda od našega ortakluka nema ništa.

I tako posade vinograd. Kad vinograd treće godine rodi i pokaže se vrlo lijepo grožđe, onda se sastanu da opet biraju šta koji voli. Sad sveti Sava upita đavola:

Što voli, ortače, ili čorbu ili gustižu?

A đavo odgovori:

Vala, ja ću gustižu, a tebi džaba čorba.

Kad vinograd sazri, onda sveti Sava obere grožđe, metne u kacu pa poslije istoči vino, a đavolu ostane džibra. Sad se moj brate, domisli đavo te u džibru naspe vodu, načini kazan i prepeče rakiju, a sveti Sava tek njemu, pa mu reče:

Šta je to ortače?

A ovaj mu odgovori:

Pečem rakiju, pobratime!

Onda sveti Sava rekne:

Dajde, ortače, da vidim valja li.

A ovaj mu natoči u čašu. Sad sveti Sava srkne jednom, drugom, pa treći put blagoslovi i prekrsti se, a đavo pobjegne i reče:

Vala, baš to je staru lijek, a mladome bijes! pa tako iščezne, i više ga nikako nema tamo gdje čuje da je pop.