Išao neki čovek putem, pa udari kroz jednu šumu. Idući tako sam kroz šumu, govorio je na glas ovako:

Bože moj, voljani! Siromah sam čovek, pa ti se molim da mi pomogneš u mojoj teškoj nevolji. Ali štagod mi misliš dati, daj mi, sve ću primiti iz tvoje ruke, samo te jedno molim, nemoj mi novaca dati, jer je novac dušogubac.

To čuje neki pustahija iz šume, pa se nasmije; zatim, kradući se kroz šumu, isprednjači pred čovekom, i na putu kojim će ovaj proći ostavi punu kesu novaca, a on se malo dalje sakrije, da vidi šta će biti kad siromašak nađe kesu sa novcima. Kad čovek dođe do onoga mesta gde su ležali novci, opazi kesu i podigne je. A kad zaviri u kesu i vidi onaj silni novac, a on kesu opet spusti na put i rekne:

Novci mi ne trebaju, nek idu bestraga; novac je dušogubac.

Pa ode svojim putem dalje. Maločas tim istim putem udare druga četiri čoveka, pa nađu onu istu kesu s novcima. Kad je podignu i videše šta ima u njoj, a oni se jako obraduju, i ovako se dogovore: dvojica od njih da uzmu nešto novaca iz kese, pa da odu u grad da kupe mesa i vina i da donesu ovamo u šumu, pa tu da se očaste i provesele, i onda, bratski da podele onaj nađeni novac. Tako i bude. Dvojica otidu u grad, ali se tamo malo podnapiju, pa se dogovore da kupe otrova u vino, i kad otruju onu dvojicu što su ostali u šumi, onda samo njima da ostanu svi novci. Što smisle, to i učine. A ona dvojica u šumi, videći ih izdaleka gde idu nakresani, reknu među sobom:

Hajd' mi ovu dvojicu da smlatimo, pa će samo nama ostati svi novci.

Pa onda okrešu dobre batine, i kad ovi onako napiti prilegoše da se malo odmore dok jelo ne bude gotovo, a oni navale na njih batinama, pa ih poubijaju. Zatim stanu jesti meso i piti vino; zamalo popadaše i pomreše obadvojica. Tada pustahija, koji je iz prikrajka sve gledao i slušao, iziđe iz zaklona pa uzme svoju kesu s novcima govoreći:

E, hvala budi bogu! zaista je onaj siromašak pravo rekao da je novac dušogubac, jer gle šta novac učini od ova četiri čoveka!