Bio jedan pobožan čojek, pa već ostario i svašta se u životu nagledao, samo nikad nije vidio pravde. Štogod je znao, čuo i vidio da se u svijetu događa sve mu se činilo nepravo, pa je želio i jednom da u svom vijeku vidi pravdu. A bog mu želju ispuni. Jednom je taj čojek nekud išao, pa se zamislio, dok utom iskrsne pred njega jedan kaluđer, a to je bio sveti Savo, pa mu reče:

Starče, šta bi najvolio da vidiš na svijetu?

A starac odgovori:

Najvolio bih da vidim pravdu bar jednom u svom životu, to sam od boga želio i iskao, pa evo još je ne viđoh!

Pa, to nije ništa teško, reći će sveti Savo eto popni se na ovo drvo pa ćeš viđeti pravdu.

Čojek se popne na drvo i pogleda, kad ugleda pred sobom jedno veliko polje i u tom polju jedno lijepo bistro vrelo i još nekaku vodu što teče poljem. Dok utom eto ti nekaka čojeka na konju, ođeven brate, da ne more ljepše biti. Be, tu ti je dolama, džemadan, fermen, toke su, saltane je, za pasom silah, o ramenu šišana: ko je, on je! Kad dođe do onoga vrela sjaše s konja da se napije vode, pa utom mu se gicne da se u onoj vodi okupa, jer bijaše baš vruće. Kupo bi se, a i ne bi, jer sa sviju strana šuma, pa strašivo da ga ko ne nađe i ne oglobi. Najposle skine se i sve poostavlja daleko jedno od drugoga. Konja sveže za grm, haljine ostavi u jednom budžaku; raspaše se pa izvadi ćemer te ode i zakopa ga u drugi budžak, oružje metne najbliže do sebe, ako bi ko iskrsnuo da ne odnese sve, a i on da bi se mogo braniti. Kad se okupa obuče se, niđe nikoga nit' čuje nit' vidi, pa kad se opremi usjede na konja i pođe, a ćemer zaboravi ponijeti. Ne prođe malo, a tuda se javi čobanin i gonio je koze, dok jedna koza verući se tamo amo dođe do onog mjesta đe je ćemer bio zakopan. Zarovi koza na onom mjestu, a ćemer se ukaže, te koza potegni, povuci, dok izvadi ćemer. Ugleda to čobanin, pa brže bolje prileti, zgrabi ćemer, poćera stoku pa bježi ondale. Taman čoban zamače, dok eto ti đe se pomoli uz polje jedan star prosjak. Izdrpan je, jadan je, nema na njemu četiri pare haljina. Kad prosjak ugleda vrelo, priđe bliže i sjede da se malo odmori i da se umije. Sjedeći tako izvadi iz torbe nekoliko korica hljeba, pa ih stane kiseliti u vodi i jesti. Dok ti se onaj junak sjeti da je zaboravio ćemer, pa trči brže bolje natrag. Kad dođe vrelu zastane prosjaka, nazove mu boga i zapita ga kad je stigao na izvor.

Ja ima čejrek sahata, ja i nema! odgovori prosjak.

Ja, je li iko još ovuda prolazio? upita junak.

Jok vala, ja nijesam nikoga vidio, odgovori prosjak.

Onda junak brže bolje potrči na ono mijesto đe je pare ostavio, al' jest: ni ćemera, ni od ćemera traga! Kopaj, traži, nema pa nema. Odmah se vrati prosjaku, pa ga opet upita:

Jesi li ti ikoga, ikoga vidio od kako si došao ovdje?

Ič nikoga! veli prosjak.

E, onda ti znaš kud se dio moj ćemer, eno onđe sam ga ostavio!

Prenerazi se prosjak od čuda šta ovaj govori pa reče:

Otkani se ti mene, dobar čoječe, dosta mi je i moje sirotinje; šta ja znam za tvoj nekekav ćemer; ja kako sam došao, ovđen sam pao, pa nijesam ni ustajo ni se kojegod greto!

Boš, junak neće ni da čuje, već navalio na prosjaka:

Ja pare na srijedu, ja ćeš danas ovđe poginuti!

Kad se prosjak opet stade pravdati i kleti se da on o parama nit' zna nit ih je očima vidio, a junak se usplamće, skoči na njega pa ga stane tući:

Kazuj! veli ja ću te sad udaviti, odavle živ nećeš izići!

Prosjak se opet brani i pravda, a junak skoči pa ga udavi. Otalen opet ode na ono mjesto đe je ćemer ostavio, traži, traži: nema, pa nema. Zađe po svem onome polju, kad niđe stići. Prekopa prosjaka i njegovu torbu, kad nema ništa ni tuj. Šta će ko jadan, ko žalostan, ne smije više u onom polju ostati, jer ako ko dođe viđeće da he ubio čojeka, pa se brže baci na konja i ode svojijem putem

Sve je to gledo onaj starac na drvetu, pa kad junak pobježe a on se poboja da ko ne naiđe onuda, pa kad nađe mrtva čojeka, more još na njega potvoriti, te ni kriv ni dužan da postrada. Ne smjede više ostati na drvetu, već brže siđe pa nagne u planinu. Put je vodio preko onog polja, a on ne smjede putem već okrene šumom, tako okoliši ubijenog. Taman on malo odmako, a sveti Savo iziđe pred njega, pa ga upita:

E, stari, viđe li šta u polju?

A starac odgovori:

Ama, duhovniče, ti meni reče da ću viđeti pravdu, a ja što viđeh danas nepravdu nikad je veće u životu nijesam vidio.

Nijesi ti vidio nepravdu, veli sveti Savo već pravdu, samo ne znaš dok ti ja ne kažem.

Starac se prenerazi, pa reče:

Idi, boga ti, crna ti je ono pravda kad čojek poginu ni kriv ni dužan!

E, slušaj, pa onda reci da li je nepravda, kaže sveti Savo. Jesi li vidio onog junaka, ođevena, naoružana, što jahaše poljem i što se u onoj vodi kupa. Otac onoga junaka bio je rsuz, pa je pokro jednog seljaka i tako se obogatio. Oni čobanin što je onuda sa stokom naišo i ćemer iskopo, to je sin onoga seljaka što ga je otac junakov pokro. Čobanin odnio pare, jer su njegove i bile a nije ni on sam znao. Otac onoga prosjaka bio je hajduk, pa je na pravdi ubio oca onoga junaka, pa eto vidiš sad se na njegovu sinu vratilo. Sad reci da nije pravda to bila! Zato ne uzajmljuj nikada zla, jer će ti se kad tad opet vratiti!

To reče sveti Savo pa ga nestane, a čojek osta premišljajući o pravdi i o onome što je vidio.